Noćni razgovori

Neka dosadna muzika je lupkala po vazduhu. Beše noć, jedna sasvim obična i tiha, koja je sve zvukove, osim tih besmislenih nota sa radija, halapljivo trpala u svoju utrobu. Osećao se samo dah te proždrljive noći, koji beše težak i hladan. Nije bila sita ta noć, nije. Njena utroba beše isuviše duboka, bila je to rupetina bez dna, da bi je napunili obični svakodnevni zvuci života. Noć, ta noć, jeste bila gladna života, ali se nije mogla zasititi njime: bila je to jedna proždrljiva  zver, vazda gladna, koju je jedino mogla nahraniti smrt. Obična, svakodnevna, pomalo zazorna i nikada prijatna ljudskom oku-smrt. Ljudska smrt. 

Ne znam koliko je tačno bilo sati kada se probudila ta noć: sećam se samo da je neka nevidljiva ruka navukla neke trošne zavese na prozore, svetiljke se upališe, a noćne životinje širom otvoriše oči. Noćnog cveća ne beše tada, zbilo se neke tamo zime.

Hladnoće beše svuda: na golim granama, prljavim ivičnjacima, ostacima smeća i prozorskim staklima. Beše je toliko da je čovek rukom mogao zgrabiti i od nje napraviti grudvu. No, ma koliko zabavno zvučalo, niko to nije činio, jer sve te ruke behu preklopljene na grudima:hladnoće najviše ima u njima.

A jedna obična zavesa, umrljana duvanskim dimom i nekim glupavim ljudskim uzdasima, stajala je razmaknuta.

Žuta svetlost se meškoljila iza nje, ako bi je neko gledao sa neke prljave ulice, činilo bi mu se da su to neka zlatna vrata koja vode u neki tamo raj. No, možda su i bila, samo se postavlja šta koje oko vidi. Ljudske oči su naizgled iste, a toliko različite:svako vidi ono što mu je milo.

A jedan par takvih običnih ljudskih očiju stajaše iza te zavese: videlo je samo noć, običnu pustu i hladnu zimsku noć.

Činilo se tim očima da ta noć ima telo nalik ljudskom:ruke koje grle, prste koji se skupljaju u pesnice i grudi, mekane grudi, na koje se sasvim slobodno može spustiti glava.

I tim očima se učini da ta noć uopšte nije zver, naprotiv! Beše to jedno milo i nežno stvorenje , čijih zagrljaja ona beše gladna.

A noć, ista ta noć, beše gladna nje, no, ko bi to mogao znati, osim onoga ko to vidi? A rekoh vam već da su ljudske oči različite koliko i iste.

I jedan korak pade sasvim lako, nečujno i nežno: nožni prsti dodirnuše pod, a običan ljudski dah natera tu zavesu da zadrhti.

Noć se osmehnu, podmuklo i gladno, ljudsko meso mu zaigra pred očima, a te oči su vazda bile gladna, nikada im ne beše dosta.

Sa onog radija počeše kapljati neke brze i žive note, života beše još samo u njima, ali su i te note imale svoj vek: mogle su poživeti još svega minut ili dva.

 Creva u onoj utrobi počeše da krče i vrište: telo te noći se poput zmije poče obmotavati oko nekih sivih zgrada i trošnih kuća, spremno da proguta ono što mu se dalo progutati. Oh, kako su samo lukave te zveri u svojoj glavi. Postanu tihe. Postanu ljupke. Postanu, čak i nasmejane. Postanu mekane. Postanu bića, krijući svoje nebiće. Oh, kako su samo lukave, zato su valjda besmrtne. 

Opet se jedna ljudska noga nađe u sporom sobrnom vazduhu, spremajući se na još jedan korak.

Trebalo je da bude lak, mekan i nežan, no, činilo se da je težak. Nešto, što živi u čovečijem telu kako god se zvalo, oseti tu zver. 

U strahu su samo velike oči.-pomisli vazda brzoplet um. 

A da li su bile?

Pod tim prozorom, na kome jedino behu razmaknute zavese, razvlačio se komad nekog tvrdog i trošnog prljavog betona na kojem beše svega: opušaka, dečijih žvrljotina, telesnih izlučevina, pogrešnih i pravih koraka, početaka i krajeva.

Sve to je taj komad betona hrabro nosio godinama, no, u toj zimskoj noći, on poput nekog hrabrog vojnika, udahnu vazduh, isprsi svoje grudi, čineći ih što tvrđim.

A noć se nadvi nad njim, smejući mu se u to vazda prljavo, ali ponosno, lice.

I najednom taj korak pade: nožni prsti dodirnuše tlo, a telo se sudari sa nekim nemim zidom, zavese se pomeriše u stranu.

Ma koliko težak, taj zid beše poput komada papira: ko želi, rukom ga može zgrabiti, zgužvati i ostaviti iza svojih leđa.

Note se ućutaše:neka šaka ih zgrabi i baci na pod.

Onaj komad betona, po kome se vukao trag neke zalutale mesečine, postade tvrd, napet i hrapav.

Za korake više ne beše mesta: napred beše noć, a iza gomila propalih tmurnih dana.

I noć pokaza svoje oštre zverske zube:osmeh joj se pretvori u pakostan i zadovoljan smeh.

Buke beše svuda, iako je sve bilo tiho.

Neke zavese se počeše razmicati, svetiljke se uspavaše, a ona zver, gladna noćna zver, brzo, poput lopova, uskoči u telo neke crne i mršave mačke, koja se valjala po nekoj zemlji, vlažnoj i hladnoj, u kojoj spava strah, običan ljudski strah od smrti.

Neki dan februara 2015.